MilosOrosic

Bio jednom jedan Lester Siti

 

Govorili su za njega da im je prirastao za srca,da nikad boljeg trenera niti su imali niti će ikada imati,i navijači i Tajlanđanski vlasnici kluba.A onda su ga ovi drugi izdali.

Doneo je „malom“ Lester sitiju  prvu titulu u istoriji kluba,uveo ih u nokaut fazu Lige Šampiona,i to je bogatim Tajlanđanima bilo malo.

Do pre godinu dana niko na svetu,pa čak ni najveći fanatici u Lesteru nisu verovali da će baš njihov tim uzeti titulu u najboljoj ligi na svetu i da će nekoliko meseci kasnije biti prvi na tabeli prve faze Lige Šampiona ispred bivšeg prvaka Evrope Porta.

Svaka čast i Vardiju,Marezu,Drinkvoteru,Šmajhelu,ali ništa to ne bi bilo moguće bez  fenomenalnog trenera kakav je „Sinjor Klaudio“.

Iako mu nije išlo u Premijer ligi,u kojoj se borio za opstanak,što je i najavio pred sam početak sezone na konferenciji za novinare,rekavši da nije realno da se Lester i ove sezone nađe u gornjem domu Engleske lige.Sve to je nadoknadio u Ligi Šampiona u kojoj ima čak i pristojan rezultat pred revanš u osmini finala protiv Sevilje.

Ni to,pa ni minuli rad Ranijeriju nisu sačuvali posao jer su se Tajlanđani,otac i sin brzo privikli na velike rezultate.

Ovakvom Lesteru treba trener koji će ponovo da „našpanuje“ Vardija i Mareza,udarne igle „Lisica“ iz predhodne sezone.

 

Čelnici  Lestera nisu ispali previše inteligentni,otpustivši trenera na prekretnici sezone,posebno jer je taj trener bio Klaudio Ranijeri,čovek kojem jednostavno u genetskom kodu ne postoji reč „predaja“,upravo nje ne sme da bude ako „Lisice“ misle da sačuvaju status Premijerligaša,ali i status učesnika ovogodišnje Lige Šampiona.

Dok je trajala bila je to najlepša bajka u svetu fudbala,nažalost bez srećnog kraja.

 

Miloš Orošić.

Taj prokleti šut za tri

 

Kada neko sa strane pogleda njegov šut iz igre,niko nikad ne bi rrekao da je on,baš on kapiten najprijatnijeg iznenađenja ovogodišnjeg izdanja Evrolige.

Da,pričamo o Luki Mitroviću,koji nije ni senka igrača koji je igrao za Crvenu Zvezdu pre povrede.Kao da mu je uloga kapitena dodatno breme koje vuče na leđima.

Njegov šut,sa distance,posebno van linije 6.75 je blago rečeno katastrofalan ove sezone.Ta činjenica je najbolju potvrdu dobila na nedavno odigranom večitom derbiju sa Partizanom,kada ga je Novica Veličković čitavim tokom meča,bukvalno izazivao,i iznuđivao njegove šuteve koji ju jedva stizali da okrznu prvi obruč.

 

Koliko god Luku Mitrovića forsirao trener Dejan Radonjić,on nikako da pronađe,kakav takav ritam,izuzev protiv ispod prosečnih ekipa u ABA ligi,protiv kojih se tako nešto ni ne dovodi u pitanje.Međutim,kada treba da se napravi razlika u nekom važnijem  duelu,kapiten neretko zakaže.

Upravo zbog toga je nejasno zašto Radonjić ne koristi Borišu Simanića,koji važi za jednog od najboljih igrača u svojoj generaciji u Evropi.

Talentovani krilni centar ne dobija šansu čak ni u susretima regionalnog takmičenja u kojojse očekuje da baš oni koji imaju manju minutažu u Evroligi,pokažu šta znaju.

Još jedan dokaz pada u formi kapitena Crvene Zvezde(izuzev nedavne utakmice protiv Makabija) je igra u odbrani,takva igra da je iskusni gore navedeni Novica Veličković iskusno i znalački koristio sve nedostatke u igri Zvezdinog kapitena na pomenutom meču.

S obzirom koliko vremena provodi na terenu,od krucijalnog značaja za Crvenu Zvezdu je da li će Mitrović poppraviti svoj šut,i za dva,a posebno za tri poena.

Možda se to desi kada bude najpotrenije,možda na F4 Evrolige,ali to je daleko.

Neka se Crvena Zvezda prvo plasira u top 8.Za to im je definitivno potrebna dobra “četvorka“,možda upravo mladi,neiskorišćeni Boriša Simanić.

 

Miloš Orošić.

Halov x-faktor

 

Iako kapiten ekipe,navijači su ga ismevali.Umalo nije doživeo sudbinu Marka Šćepovića,da mu  tifozi Intera skinu traku s leve ruke.

Iako je bio kapiten ekipe u poslednje dve-tri godine zaista je retko dobijao poverenje trenera,koji god je bio,znamo da ih se za to vreme baš dosta promenilo na klupi italijanskog velikana.

Kada je i dobijao šansu,uvek se nekako nameštalo da bude kriv za loš rezultat  svog tima.

I onda,kada su i navijači,a i sadašnji trener Pioli izgubili totalno poverenje,i on istrošio sve kredite kod istih,usledio je „spas u poslednji čas“.Poziv Hala da dođe na pozajmicu do kraja sezone.

Činilo se da nema šta da izgubi i da mu ne može biti lošije nego kući.Tako je on rezonovao,i rizikujući sa novom ekipom,novom ligom,novim jezikom,pogodio.

Vatreno krštenje imao je protiv Zlatana Ibrahimovića i Entonija Marsijala,koji je rutinski uštopovao,posebno prvonavedenog,nedozvolivši mu ni jednu iole ozbiljniju priliku za gol.

 

Bio je to početak jedne lepe priče,rađanje ljubavi sa  navijačima Hala,koji su u Ranokiji prepoznali,ono što Interovi nisu, vođu koji drži odbranu „pod konac“.

Zapitali  su se odmah posle meča Hala i Junajteda navijači Intera da li su pogreešili kritikujući kapitena,i ubeđivali sebe da je to samo „la fortuna del principiante“-početnička sreća.

Demantovao ih je bivši kapiten u subotnjem meču protiv Liverpula kada su se  u koži Zlatana Ibrahimovića i Entonija Marsijala našli Liverpulovi Mane,Firmino i Kutinjo.

Ranokia je odigrao rutinski,kapitenski,time zavrednivši epitet igrača utakmice.

Možda je baš taj „otpisani“ Andrea Ranokia Halov x-faktor u borbi za opstanak u društvu najboljih engleskog fudbala.

Možda i nero-azuri priznaju svoju grešku pa vrate kapitena na Meacu,recimo umesto jednog od dva Južnoamerikanca iz srca odbrane Intera,Murilja ili Mirande.

Možda...

 

Miloš Orošić.