MilosOrosic

Rk Hajduk Beška

Ono što se već znalo, danas je samo dobilo potvrdu, po ko zna koji put.

Znate onaj “mali” Hajduk iz jedne “male” Beške iz prethodnih tekstova postao je veliki, ali, baš, što bi ovi momčići u današnje vreme rekli, a roditelji se sa njima složili “razvaljuju".

Da sve ovo nije slučajno, i da oni predhodni tekstovi nisu samo puka subjektivnost autora dokazuju se iz vikenda u vikend.

Prvo je ta “mala” (ovo je zaista namerno u više navrata) osvojila školsko prvenstvo u rukometu i postala PRVAK države.

Vikend posle na državnom prvenstvu u Pančevu za momke do 14 godina, jedna lopta koja je završila na prečki nije htela da tad Hajduk iz te “male” Beške postane već tad prvak države iako je na putu do te prečke pobedio i Crvenu Zvezdu i Partizan. Na kraju su osvojili bronzu, ali je ta bronza zasijala znatnim sjajem kada su stigli u kući u zagrljaje svojih roditelja.

Bili su ponosni na njih, kao i svaki stanovnik Beške sigurno, ali trebalo bi da su se tako osećali svi ljudi i  u ostatku Srema.

A ovaj, poslednji vikend maja 2021.godine, doneo je još jedan uspeh, gde je ponovo ta “mala” Beška, pod voljstvom VELIKOG Darka Trivkovića i njegovim asistentima Draganom Milovcem, Mirkom Berićem, Sašom Vujićem i Srđanom Sremčevićem ovoga puta sa momcima rođenim 2008. i mlađim, ponovo kao jedini predstavnici Sremskog okruga plasirali su se u finale istog onog državnog prvenstva, samo ovoga puta u Aranđelovcu. 

Na svakoj utakmici iskočio bi jedan koji je u tom trenutku imao “to nešto” što bi rešilo utakmicu.

Ali nećemo pojedinačno o imenima u ovom trenutku, priznaćete, bilo bi glupo, zar ne ?!

Ovoga puta ni prečka nije mogla da se ispreči.

Od kada je u Beški vaskrsnuo rukomet, nema ekipe koja nije pala pred Darkovim četama u raznim uzrasnim kategorijama.

Srazmerno broju stanovnika Beška ima najviše reprezentativaca, što Vojvodine, što Srbije.

A sada nestvrpljivo čekamo 29.maj i 14:00 da stavimo jagodu na vrh te torte.

Miloš Orošić.

Dejan Čelar i(li) Goran Milojević

Ovaj tekst trebao je biti objavljen krajem prošle nedelje, iz objektivnih razloga nije, ali se stvari nisu promenile.

Tačnije, možda i jesu, tako da ovaj tekst još više dobije na težini, na činjenicama.

Tema ovog teksta su dva trenera koja nemaju apsolutno nikakve veze jedan s drugim, ni po godinama, ni po fudbalskom, ni po trenerskom znanju, po karakteru, po čemu god hoćete, dva različita čoveka.

Ali u jednom trenutku karijere (trenerske) su im se preklopile. U sremskoj ravnici, u Inđiji. Jedan je otišao, ili bolje rečeno otpušten je, a drugi je doveden. Sa samo jednim zadatkom koji je stavljen pred njega, da pokuša da se izbori za opstanak u eliti Srpskog fudbala.

Ovaj prvi je Dejan Čelar, doveden je da bi Inđija “igrala fudbal” , i zaista jeste, pokušao je Inđijski već sada prvoligaš da igra fudbal, da se nadigrava sa protivnicima, pa čak i sa Crvenom Zvezdom u magli “Marakane” i u Inđiji sa “Čukom”. Pokušala je Čelareva verzija zelenih da igra od noge do noge, uključujući i golmana, bez kojeg se nije mogao zamisliti ulazak u igru kod svakog napada.

Prošao je Čelar i pripreme sa klubom i svojim stručnim štabom i po njegovom govoru tela, i svega ostalog, Dejan je bio ubeđen u opstanak u ligi sa ekipom predvođenom kapitenom Bastajićem, koji se sam nametnuo kao lider ove ekipe, neko koga poštuju i trener i saigrači.

Međutim…

Usled teškog rasporeda u tom periodu, i nešto slabijih rezultata u tom periodu, zvaničnici Fk. Inđija odlučili su se za radikalan potez i otpuštanje Dejana Čelara i dovođenje nekog “ko će spasiti ekipu”.

Međutim…

Kormilo ekipe sa Gradskog stadiona preuzima Goran Milojević. Čovek koji je već bio “oteran” iz još jednog tima koji se borio za opstanak, i u tom periodu, nije uspeo da pobedi nijednom u šest mečeva, posle kojih su mu se zahvalili čelnici tog kluba.

Spasilac na papiru, ustvari sve sasvim suprotno. 

Hemiju u svlačionici koju su gradili Dejan Čelar, Bojan Krulj, Milan Ćirić i ostali članovi stručnog štaba zajedno sa igračima, srušila se čini se posle dva treninga pod dirigentskom palicom Gorana Milojevića.

Drugačiji pristup, odbojan, ne drugarski, sve suprtno od njegovog predhodnika, verovatno ga je koštalo ne posla, ali sigurno bitisanja u Ling Long Superligi i naredne godine.

Odnos prema igračima se vidi i na terenu ko imalo prati fudbal, pozicioniranjem određenih igrača na svoje neprirodne pozicije. 

A ni odnos prema novinarima nije bio baš na profesionalnom nivou, najblaže rečeno.

Namestilo se da iz prve tri utakmice, ekipa Inđije, ne Goran Milojević uzme sedam bodova, i već su počeli hvalospevi čak i u novinskim stupcima…

Međutim…

Ponovo dođosmo do onog poređenja dva trenera… Milojević je za tih osvojenih sedam bodova najviše zasluga pridavao sebi, dok je njegov predhodnik Dejan Čelar u prvi plan isticao svoje igrače.

Na kraju se ispostavilo da Goran Milojević i nije osvoji mnogo više od tih sedam bodova sa starta svog mandata.

Verovatno njegovo šefovannje na klupi Inđije više od igre ili nečeg oko fudbala obeležile su dve izjave. Jedna posle utakmice sa Zvezdom u Inđiji kada je izjavio “da je njegova ekipa igrala kockastom loptom” a druga pred meč u Nišu, kada je izjavio da je njegova ekipa već ispala iz lige, iako je još uvek postojala neka matematika koja je u tom trenutku ostavljala zelene u eliti.

Inđija će se sledeće godine boriti za ponovnu promociju na Superligašku scenu, a Goran Milojević… ma on će verovatno naći neki drugi klub, i svaku pobedu veličati kao svoju… a poraze, pa ni to nije strano gospodinu Milojeviću, samo što u izjavama posle njih, neće počinjati rečenicu sa “ja”.

Miloš Orošić.